Piše Iva Nikolić: Ekološki komfor

Da li bismo se odrekli mesa zarad čistog vazduha? Da li je dovoljno da delimo slike Amazona kako gori na socijalnim mrežama uz tužne smile-ije? Da li su Srbi spremni da se odreknu svog komfora i “tradicije” zarad sprečavanja ekološke katastrofe? Da li ste ikad postavili sebi neko od ovih pitanja?

 

Da počnemo od očiglednog - nivo ekološke svesti u Srbiji je jako nizak. To nije nikakva novost. Napraviti listu svih problema sa kojima će se suočiti svaki potencijalni pokušaj ekološkog aktvizma kod nas samo po sebi deluje kao jako nezahvalna zadaća i ovaj format će se svakako u tom pogledu pokazati kao neadekvatan. Zato krenimo drugim putem i fokusirajmo se na prvi i osnovni korak koji svaki mladi “ekološki ratnik” mora da napravi - podizanje ekološke svesti kod građana naše zemlje.

U Srbiji danas postoje brojne inicijative i grupe građana usmerene na rešavanje konkretnih problema u svojim lokalnim zajednicama, koje se na ovaj ili onaj način mogu podvesti pod pojam “ekološki”. Njihove akcije i zalaganja su, bez sumnje, za svaku pohvalu, ali su nedovoljni, ako ni zbog čega drugog, onda zbog jednodimenzionalnosti. Ako stvarno želimo da se uhvatimo u koštac sa nadolazećom ekološkom kataklizmom, takvi lokalni poduhvati moraju da postanu sastavni deo šire nacionalne, pa i globalne inicijative. Dakle nije dovoljno samo očistiti svoju ulicu ako prestanemo da razmišljamo o otpadu kada se on utovari u kamion đubretaraca, nije dovoljno spasti jednu rečicu od investitora u mini hidro elektrane, ako svoje najveće reke svakodnevno zagađujemo industrijskim i kanalizacionim izlivima, nije dovoljno primorati jednu železaru da ugradi filtere za prečišćavanje. Da bismo se izborili za makar i najmanju šansu za spašavanje ovog neverovatnog i kompleksnog ekosistema, koji mi ljudi nazivamo Zemlja nama je neophodan kopernikanski zaokret u percepciji prirode i napuštanje antropocentrizma. Neophodne su nam drastične promene u životnom stilu. Ali kako tu potrebu iskomunicirati ljudima koji nemaju pristupa ili želje da pristupe informacijama o tome koliko naše svakodnevne životne navike uništavaju ekosisteme čiji smo i sami neotuđivi deo? Pvo i osnovno - u ovoj borbi su nam na prvim linijam fronta potrebni vešti komunikatori, koji sa jedne starne razumeju kompleksnost problema sa kojim smo suočeni, a sa druge umeju taj problem da izraze razumljivim i jednostavnim rečnikom, dostupnim svakom. Potrebni su nam ljudi koji globalne tekovine umeju da svedu na konkretne i lokalne. Kako stanovništvu kontinentalnog dela Evrope objasniti da porast nivoa mora usled topljenja “večnih” ledova na Arktiku ili Grinlandu pogađa i njihov svakodnevni život? Kako poljoprivrednicima u Srbiji objasniti da će konstantni porast globalnih temperatura nepovoljno uticati na njihovu ekonomsku situaciju? Kako stanovnicima velikih gradova dočarati da će ova dva gore navedena procesa uticati na kvalitet njihove ishrane i života? Kako jedan  narod, koji je toliko opsednut konzumacijom mesa i koji tu konzumaciju smatra osnovnim delom svog nacionalnog i kulturnog identiteta navesti da pređe na biljnu ishranu? Odgovori na ova, na prvi pogled nerešiva pitanja moraju da postanu srž svakog budućeg ekološkog aktivizma. 

Srbija je još uvek zemlja u razvoju i proćiće decenije pre nego što mi ovde dostignemo nivo i kvalitet života razvijenih zemalja zapada, a mi te decenije nemamo na raspolaganju. Kod nas, čak i u najprogresivnijem delu stanovništva vlada jedan posve defetistički stav da je ekologija stvar za razvijene zemlje, a mi ovde imamo “realne” probleme. Takvom stavu možemo odmah suprotstaviti jedan frapantni podatak, da u Srbiji svake godine od posledica zagađenja vazduha umre 7 hiljada ljudi. Sada stavimo taj podatak u jedan potpuno aktuelni kontekst, za devet meseci trajanja epidemije COVID - 19 virusa u našoj zemlji, on je odneo 1704 života. Dakle od zagađenja vazduha umire skoro 6 puta više ljudi. I tako svake godine. I to samo od posledica zagađenja vazduha, što je vrh ledenog brega kada se uzmu u obzir sve negativne posledice ekološke devastacije.

Zvuči kao floskula ali jedino svi zajedno možemo da spasemo naš dom i sebe zajedno sa njim.