Piše Milan Pešović: Tanka nit pozitivne diskriminacije
Živimo u vremenu kada se vlade razvijenih zemalja deklarativno zalažu za postizanje jednakosti i slobode svih građana.
U periodu nakon krvavih ratova koji su vođeni zbog lažnih uverenja o superiornosti neke rase ili vere nad drugima. Nesumnjivo je da se krećemo putem sticanja svesti da ovi najmanji zajednički sadržaoci za ljude, gube svoj značaj. Štaviše, došli smo do toga da se smatra civilizacijskom vrednošću, pa i obavezom da se odbacuje bilo kakav narativ koji sadrži lažna uverenja o superiornosti. Ideja savremenog društva jeste ili bi trebalo da bude da se čovek prihvati kao čovek, bez obzira na njegove pripadnosti. Pitanje koje se onda postavlja je: Zašto se progresivne vlade onda služe afirmativnim merama, kao dokazano lošom metodom za postizanje društva rasne neutralnosti?
U ovom slučaju navodim poredak rasne neutralnosti kao već prihvaćen model poželjnog društva, iako se pozitivna diskriminacija ne usmerava samo prema pripadnicima manjinskih rasa, odnosno nije isljučivo na osnovu rasnih pripadnosti. Najčešće se radi o inkluziji nacionalnih, rasnih, etničkih, verskih manjina i žena.
Da bi se položaj bilo kog člana zajednice poboljšao, neophodno je da on bude osnažen kao pojedinac, da može da se ostvari na osnovu svojih individualnih karakteristika i afiniteta, a ne na tribalistički način, gde će se svrstati u isti koš sa gomilom drugih ljudi, koji možda nemaju nikakvih zajedničkih vrednosti sa njim, osim tog najmanjeg zajedničkog sadržaoca. A, ipak je okrenut njima, zato što su vladine mere usmerene tako da stvaraju kult pripadnosti, umesto svesti o značaju individualizma.
U kontekstu aktuelnih političkih dešavanja možemo uzeti tri primera. Prvi se tiče domaće politike. U Srbiji je u februaru 2020. godine, u okviru promena o izbornom zakonu, propisano da izborne liste moraju imati bar 40% manje zastupljenog pola. Na kakav god način gledali na parlamentarizam u Srbiji, činjenica je da su postojale kakve takve nijanse u odabiru narodnih poslanika, a da su one za 40% (gotovo pola) liste svedene na samo jedan kriterijum - pol. Što će reći da će najmanje 100 narodnih poslanika predstavljati građane, zato što su pripadnici manje zastupljenog pola, a ne nužno zato što imaju najbolje kompetencije da obavljaju jednu od najvažnijih funkcija u srpskoj demokratiji. Nije teško anticipirati, da će upravo napisano da izazove negodovanje kod čitalaca koji su nezadovoljni položajem žena, ali treba da se sagleda slika i iz suprotne perspektive. A, ona glasi da će 151. žena koja bude bolji kandidat od muškaraca, biti izuzeta od prilike da predstavlja građane, jer nije muško. Iako je možemo oceniti kao obrazovaniju, stručniju, moralniju, poželjniju da brani i zastupa naše interese. Zašto ne bismo imali 200 narodnih poslanica? Zašto bi kriterijum za bilo kog, a kamoli 40% poslanika bio sveden na trivijalan kriterijum? Predstavnici naroda treba da budu obrazovani, stručni, moralni, ljudi od integriteta, a ne podeljeni na osnovu pola. Ako se insistira da pol ne utiče na kvalitet obavljanja posla, zašto se insistira da pol bude jedini kriterijum prilikom odabira za posao, za koji kvalitet obavljanja treba da bude najvažniji? Međutim, tu se sumanuto igranje identitetske politike u Srba ne završava. Nedavno je predsednik Republike najavio svoju ambiciju da nova Vlada sadrži bar 50% žena, što navodi na istovetno pitanje. Hoćemo li da korisitimo tako binaran kriterijum za popunjavanje polovine resora?
Primer iz američke politike se tiče činjenice da se mesecima pre odabira kandidata za potpredsednika SAD od strane demokratske stranke, on sveo na tamnoputu ženu. Džo Bajden nije znao koga će da imenuje, ali je znao kog će pola i rase kandidatkinja biti. Ovakva odluka može imati i te kako značajne posledice, jer u 2020. nije u porastu samo značaj identitetske politike, već i pozicije potpredsednika SAD. Ako uzmemo u obzir da bi u slučaju izborne pobede, Džo Bajden bio najstariji predsednik u istoriji SAD, sa 78 godina, a da već sada pokazuje zabrinjavajuće indikacije nespremnosti za obavljanje tako važne funkcije. Odabir Kamale Heris na osnovu pozitivne diskriminacije je prevagnuo u odnosu na njene katastrofalne rezultate u Kaliforniji, ali to je priča kojoj bi se tek mogao posvetiti ceo tekst. Deluje kao da je prihvaćeno zdravo za gotovo da su nečije urođene karakteristike značajnije od stručnih kvalifikacija. Sigurno će biti mišljenja da su politički akteri u Srbiji, koji su obuhvaćeni gorenavedenim afirmativnim merama zapravo nebitni ili ne utiču dovoljno na kreiranje politike. To se ne može reći i za potencijalnog ,,lidera slobodnog sveta”, kako Amerikanci vole da zovu poziciju šefa svoje države. Štaviše, reč je verovatno o najuticajnijoj poziciji u svetskoj politici, a koju američka demokratska stranka relativizuje, odsustvom ozbiljnih kriterijuma za odabir kandidata. Nije tajna da Kamala Heris ima dosta slabiji rejting od drugih demokrata. Drugim rečima, njen odabir predstavlja vid pozitivne diskriminacije nasuprot principa legitimiteta. Ovakva kolizija obično ne čudi, ali opet treba naglasiti da se radi o poziciji koja će neminovno uticati na kreiranje globalne politike. Zato je i opravdan animozitet koji se javlja kod građana, prema ovakvom načinu odabira lidera.
Osim političkih, afirmativne mere imaju i ekonomske posledice. Najaktuelniji trend prinudne jednakosti danas, a koji ima veze sa identitetskom politikom je sve popularnije traženje da poslodavci isto plaćaju muškarce i žene. Svako bi se verovatno na intuitivnom nivou složio sa ovako pravednim predlogom, ali neće svako razumeti ekonomske implikacije. Obavezivanje poslodavaca da isto plaćaju oba pola će imati za posledicu povećanje nezaposlenosti kod manje zastupljenog pola u datoj grani privrede ili zanimanju, zato što će ga efektivno lišiti najbitnijeg instrumenta, kojim može biti konkurentan na tržištu rada, a to je da svoj rad ponudi za manji dohodak.
Ovako iznuđena javna politika je obično posledica nerazumevanja suštine problema i pojednostavljanja problema. Možemo govoriti o tome da su žene u mnogim zemljama manje plaćene od muškaraca, ali razlozi za to ne leže u njihovom polu ili zato što su poslodavci inherentno seksisti ili zato što vlada nije donela nekakvu regulaciju, a treba. Razlozi se više tiču činjenice da se nejednakost u primanjima najčešće meri kao prosek primanja po polu, iako muškarci češće rade poslove koji su po prirodi plaćeniji. Muškarci će pre biti inženjeri, vozači kamiona, rudari, dok će žene pre da se opredele za zanimanja poput medicinskih sestara, vaspitačica, učiteljica i slično. Takođe, sve raspoložive statistike nam pokazuju da su muškarci u većem riziku da nastradaju na radnom mestu, da su skloniji da rade prekovremeno, idu ređe na bolovanja, itd. Ovo služi kao svojevrstan pokazatelj da ekonomske posledice ne nastaju zbog tako jednostanvih pretpostavki, od kojih polaze pristalice politike identiteta i da su paušalna rešenja neadekvatna kada problemi nisu paušalni.
Jedna od socijalno najugroženijih etničkih manjina u Srbiji su Romi. Njihov položaj na tržištu rada je dobar primer neefikasnosti državne politike. Država podstiče zapošljavanje Roma, ali se to najčešće svodi na javna preduzeća i radna mesta koja su za nekvalifikovanu ili slabije kvalifikovanu radnu snagu. Ako se potpuno zanemari činjenica da su javna preduzeća daleko manje produktivna od privatnih, ovakav pristup je loš u praksi zato što ih vezuje za pozicije koje ih ne čine konkurentnim na tržištu rada, a njihovo zapošljavanje se može održavati nekim vidom subvencionisanja. U prilog tvrdnji da je ovako veštački pristup zapošljavanja loš i neefikasan, govori statistika udruženja ,,Roma World”, da je u 2018. godini, 90% romskih porodica bilo bez ijednog stalno zaposlenog.
Svaka osoba na tržištu rada treba da bude osnažena i bori se za što bolje uslove rada i profesionalnog razvoja, bez obzira na pol ili bilo koju drugu pripadnost. Kao i da bude lišena bacanja u položaj žrtve, zbog falacija kojima se služe progresivisne političke struje. Naročito ako se uzme u obzir da je državna intervencija skuplja od bilo koje urođene karakteristike za aktere na tržištu rada.
